Мирослав Антић?

"У целом свету кад пишу бајке - био једном,
било једном, уверавају те да је то истина.

Једино у Закавказју почињу бајку:
Било једном, а можда и није било.
Ти веруј ако хоћеш, а можда и не мораш.

Кад је реч о мени - ствар треба завршити закавкаски

Био једном, а можда и није био..."

Мирослав Антић је рођен 14. марта 1932. године у Мокрину, Кикинда. Школовао се у Панчеву и Новом Саду. Радио је као новинар ''Дневника'' - дневног листа из Новог Сада и ''Невена'' - часописа за децу.

Био је песник, драмски писац, сликар и редитељ. Објавио је више од 29 збирки песама, од чега 9 за младе и најмлађе. Имао је већи број самосталних и колективних изложби, 14 кратких и два целовечерња филма. Награђен је за поезију, драму и филм.

Прву књигу је издао 1950. године под називом ''Испричано за пролеће'', затим следе поема ''Војводина'', ''Концерт за 1001 бубањ'' (оба 1962. год.), ''Плави чуперак'' (1965), ''Гарави сокак'' (1973), ''Кикинда'' (1987), роман ''Свети ветар'', ...

Умро је јуна 1986. године у Новом Саду у 55 години живота, а његов биограф Драшко Ређеп је тада записао: ''Када сам у јуну 1986. год., непосредно пред песникову смрт, завршавао књигу ''Улепшавање невидљивог'' - хагиографија о песнику, он ми је у перо издиктирао један од крајеве те књиге (горе наведене), а стиховима је то овако изразио у својој чувеној Бесмртној песми.

 

Бесмртна песма

Ја сам прелепо живео,
јер сам то заиста знао.

Ако ти јаве умро сам,
- не веруј,
то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех је једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.

И зато не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо,
ти намигни мени,
нека то буде тајна.

Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.

 

Опомена

Важно је, можда, и то да знамо
човек је жељен, тек ако жели.

И ако целога себе дамо,
тек тада и можемо бити цели.

Сазнаћемо, тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.

 

Прва љубав

Ево о првој љубави
још само нешто мало.

Нек не заборави нико:
она је чудно вечна.

Други пут кад се заљубиш,
избриши ону од раније.
Друга нек буде прва.
Нек буде као небо
што се усковитлало
кад је у зору пало
у огледала речна.

Трећи пут кад се заљубиш,
избриши обе раније .
Нек трећа буде прва.

Нек пета буде прва.
Нек стота буде прва,
ако се поштено дише.

Кад љубав бројиш до један,
онда је има највише.

И кад године мину
у бескрај,
у даљину,
па сретнеш последњу љубав,
не упоређуј је никад
са оним што су у теби
давно увели светови.

Јер и последња љубав
чудна је,
млада је,
луда је,
и прва - ако је права,
прва је,
прва је,
прва је,
као вечито нови
и непознати светови.